Panonska nizija je prostrana ravnica bogata kvalitetnim zemljištem koja zauzima centralni deo Evrope i kao takva oduvek je bila jedna od najvažnijih „žitnica“ starog kontinenta.

U 19. veku brašno se proizvodilo u suvačama – mlinovima na konjski pogon kojih je u panonskoj niziji bilo više od 50.000.

Banat je još tada bio poznat po kvalitetnom žitu, pa je samo u Kikindi, jednom od važnijih gradova u Banatu, radila čak 51 suvača. Danas u celoj Evropi postoje ukupno tri suvače, u Mađarskoj, Hrvatskoj i jedna kod nas u Kikindi.

Predanja kažu da je naše brašno bilo takvo da je Marija Terezija, Austro-ugarska kraljica, još u 18. veku tokom svoje vladavine naredila da se napravi pruga kojom će panonska žitnica biti spojena sa ostatkom Austro-ugarskog carstva, kako bi se kikindsko brašno prevozilo sve do Beča.

Jedan vek kasnije, izgradnjom ove pruge spojeni su istok i zapad Evrope i nastala je čuvena železnička trasa Orient Ekspres, koja je, prolazeći kroz Kikindu, spojila London, Pariz, Beč, Budimpeštu, Beograd, Atinu, Sofiju i, Istanbul.

U nekadašnjoj Jugoslaviji jedna od najuspešnijih organizacija tog vremena bila je Industrijsko-poljoprivredni kombinat „Banat”, i njegova kikindska fabrika „Uglješa Terzin” koja se bavila proizvodnjom brašna.

Zato je odlučeno da se, odmah pored fabrike brašna, otvori još jedna fabrika za proizvodnju slatkiša.

Paralelno s tim je u srednjoj školi „Stevan Lakai – Giga” u Kikindi, pokrenut je obrazovni smer za prehrambrenog tehničara u proizvodnji keksa i vafla.

Generacija rođena 1962. je prva koja je namenski školovana za fabriku slatkiša u Kikindi. Nekoliko godina kasnije, oni postaju naši prvi zaposleni.

U Kikindi se marljivo radi na izgradnji, pa je došlo vreme da osmislimo koje slatkiše ćemo proizvoditi u budućoj fabrici.

Zato smo otputovali u Holandiju odakle smo se vratili sa proizvodnom linijom „G. J. JOOSTEN” i holandskim receptima za proizvodnju kolača.

Fabrika je gotova i u nju dolaze prvi zaposleni.

Na samom početku bili smo mali kolektiv sa 30 radnika

Prvi probni slatkiši koji smo pravili u to vreme nisu imali ime, ali su ih zaposleni zvali „leteći tanjiri” zbog okruglog oblika i veličine.

Napravljeni po holandskoj recepturi, bili su punjeni pastom od sirovih badema koja je dolazila iz Holandije, što nije odgovaralo ukusu domaćih kupaca.

Iz IPK „Banat“ je i dalje stizala direktiva da se, bez obzira na recepturu, kolači svakodnevno proizvode, pa su neprodati „leteći tanjiri” leteli svuda po Kikindi.

Bilo ih je toliko da su u njihovom neobičnom ukusu uživali svi – od stanovnika Kikinde do njihove bliže i dalje rodbine, prijatelja i domaćih životinja.

Kada smo 1985. rešili da se osamostalimo i odvojimo od fabrike „Uglješa Terzin”, pod čijim smo okriljlem do tada poslovali, valjalo je smisliti ime za novu fabriku.

Zato smo raspisali konkurs na koji su stigla čak 62 predloga.

Ime „Kiko“ su predložila dva učesnika – Ivan i Miroslava iz Kikinde. Nagradili smo ih kolačima u njihovoj težini.

Prema priči naših kumova, ime „Kiko“ im je palo na pamet kao kombinacija reči Kikinda i kolači.

Sve što smo naučili u Holandiji, pretočili smo u naša prva tri kolača – zvali su se Vanja, Ana i Vesna.

Bili su bogato punjeni marcipanom, posipani listićima badema i puni komadića blanširanih sirovih badema – sve u svemu, prilično komplikovani, skupi za proizvodnju i ne baš po ukusu domaćih kupaca.

Bila su to izazovna vremena za našu proizvodnju, tokom kojih ni prodaja nije išla baš najbolje.

Kako bismo ukus kolača prilagodili domaćim potrošačima, bilo je potrebno doterati njihovu recepturu.

Oduvek smo insistirali na kvalitetu namirnica koje koristimo.
Imali smo sreće da su u Mokrinu, selu pored Kikinde, u vlasništvu naše fabrike postojali zasadi sa preko 6.000 stabala jabuka, višanja i dunja.

Tako su najbolje voćke iz Mokrina pretvorene u kašu kojom smo punili nače kolače.

Kolači su prilagođeni ukusu lokalnih potrošača, a naša fabrika je doživela vrtoglav uspeh!

Drugarstvo u radnom kolektivu je bilo na najvišem nivou – družili smo se i na poslu i nakon posla. Možda je baš to razlog što je naša fabrika izabrana za posetu “Štafete mladosti” u Kikindi!

Dan mladosti je bio jugoslovenski praznik kojim se obeležavao rođendan tadašnjeg predsednika Tita. Glavni simbol ovog praznika bila je štafeta koja je više od mesec dana nošena kroz celu Jugoslaviju da bi se, na dan rođendana, 25. maja, predala Titu na veličanstvenom sletu u Beogradu.

Svaki put, štafeta je kretala iz različite republike i, na svom putu ka Beogradu, zaustavljala se u nekoliko gradova. Poslednja Štafeta mladosti iz 1987. godine prošla je kroz Kikindu i posetila našu fabriku. Dočekali smo je kako dolikuje: u narodnim nošnjama, uz pesmu i igru.

Štafeta mladosti učinila je da postanemo deo istorije.

Prva jugoslovenska reklamna agencija „Studio marketing Delo” iz Slovenije pomogla nam je da se modernizujemo i postanemo prepoznatljivi širom zemlje.

Nazvani smo „Banini“, po banatskoj niziji gde se nalazimo.

Napravljen je prvi logotip, a naši proizvodi su dobili nova imena i posebna pakovanja.

Želeli smo da ove važne vesti podelimo sa svima, pa smo snimili i prvu televizijsku reklamu.

Sada su svi naši kolači dobili nova imena i novo pakovanje, a mi smo dobili naš slogan „Slađa strana sveta” koji neki od vas možda i dalje pamte!

Tih dana snimili smo i novu reklamu sa Martom Keler, koja je rodom iz Kikinde.

Marta je bila glavna glumica u filmu „Virdžina”, najpopularnijem domaćem filmu te godine, a našu reklamu neki pamte i danas kao jednu od najboljih sa početka devedesetih.

U želji da svima pošaljemo poruku mira i ljubavi, pomogla su nam i deca naših zaposlenih koja su se pored Marte pojavila u reklami.

Za proizvodnju prvog Rum kasata uvezli smo mašinu iz Danske, napravljenu davne 1943. godine. Bio je to mikser koji smo koristili za mešanje testa i ruma.

Tokom prvih probnih proizvodnji pomešali bismo testo sa pravim rumom, i prelili ga kakao prelivom.

Odmereno, onako gusarski, litar ruma na 70 kilograma testa.

„Rum kasato“ je postao toliko popularan da je naša mašina radila bez pauze u tri smene svakog dana. I još uvek radi! Jedino što smo, usled zakonskih regulativa, umesto pravog ruma, počeli da koristimo arome ruma.

U želji da svom gradu Kikindi poklonimo nešto zaista posebno, otvorili smo poslastičarnicu „Čarobno drvo”, koja je, u tom trenutku, bila jedna od najmodernijih u čitavoj zemlji.

Osim „Banini” slatkiša, naši sugrađani su mogli da probaju peciva, razne kolače kao i sladolede napravljene sa pravim ekstraktima po italijanskim recepturama.

„Čarobno drvo” je vrlo brzo postalo omiljeno sastajalište svih generacija u Kikindi.

Bila su ovo teška vremena u Srbiji pod sankcijama.

Malo ko je imao novca za naše kolače izdašno punjene filovima visokog kvaliteta.

Zato su radnici u našoj proizvodnji samostalno prepravili mašine koje su do tada korišćene za proizvodnju kolača kako bi se

na njima proizvodili čajni i drugi slični keksi od sirovina koje su se u to vreme

mogle naći na domaćem tržištu.

Mašina koju smo sami napravili je ubrzo proradila i baš na njoj su nastali neki od naših danas najpoznatijih brendova kao što su Domaćica, TOTO, Noblice!

Domaćica je prvi proizvod koji je krajem devedesetih nastao na mašinama koje smo u to vreme samostalno napravili u našoj fabrici.

U prvom trenutku, to su bili hrskavi keksići koji su se sa jedne, ravne strane, prelivali kakao prelivom.  Međutim, kako se u prvi mah proizvodnja obavljala na improvizovanim mašinama, neki od keksića bi na proizvodnoj traci bili okrenuti na ravnu, a neki na hrapavu stranu.

Zato je, sve vreme, pored proizvodne trake stajalo 5 radnika koji bi, po završenom pečenju, keksiće okretali na pravu, ravnu stranu i tako ih pripremali za prelivanje.

Domaćica je doživela veliki tržišni uspeh, proizvodnja je modernizovana,

a proizvodni proces automatizovan.

Pored prve, originalne Domaćice koja je napravljena u Kikindi, asortiman je proširen novim proizvodima – Tartom i Cvetom.

Ako ste početkom 2000. živeli u Srbiji, verovatno ste i pevali „Noblice, Noblice, silaze sa police” – pesmu iz jedne od najčuvenijih reklama tog vremena.

Da li zbog reklame ili specifičnog izgleda i sastava, Noblice, punjeni sendvič keks, odmah su postale pravi hit!

U našoj tadašnjoj fabrici proizvodni proces je izgledao ovako: prvo bi se ispekla donja hrskava keks podloga i gornji keks sa rupom u sredini, a zatim bi više od 10 radnika ručno mazalo kremom svaki pojedinačni keksić i zatvaralo ga drugim keksićem.

Danas, u automatizovanoj proizvodnji, u toku jednog dana može da se napravi i do 1.400.000 Noblica!

Dva okrugla biskvita smo izdašno napunili kakao filom i prelili kakao prelivom. Tako je nastao prvi ToTo sendvič keks, koji je nedugo zatim dobio i svoju ToTo milk varijantu biskvita punjenog mlečnim kremom.

Pravimo prve kockaste napolitanke – pet redova hrskavih vafla punjenih kremastim

filom, skockanih za zabavu!

2006. napravili smo i naš prvi slani proizvod po jedinstvenoj recepturi od domaćeg testa – Trik štapiće!

Do danas, Trik je proširio svoj asortiman na ponudu punjenih štapića, pereca, ribica, ali je ostao prepoznatljiv po rustičnoj teksturi koju naše grickalice dobijaju pečenjem.

U našoj rodnoj Kikindi izgradili smo potpuno novu fabriku, veličine dva fudbalska terena, površine 17.000 kvadrata, poštujući najviše standarde za proizvodnju i bezbednost hrane.

Pošto smo osavremenili proizvodnju, odlučili smo da to uradimo i sa našim identitetom i proizvodnim asortimanom.

Banini je dobio novi logotip, naši novi ali i stari proizvodi dobili su novi dizajn ambalaže.